MIHINA PRIČA
Većina nas ga poznaje kao Mihu, trenera Marka, @offline_trenera.
1) Kako ime (ili nadimak) i titula ne govore mnogo o čoveku, malo ćemo drugačije početi ovaj intervju. Koji tvoji kvaliteti prijatno iznenade ljude kada ih uoče kod tebe?
U današnjem svetu, gde se više ništa normalno ne podrazumeva, rekao bih da ljude najviše iznenađuju “obični” kvaliteti i osobine, koje se negde gube sve više i više, a to su:
poštenje, pravičnost, pravednost, pristup ljudima bez predrasuda, komunikativnost i doslednost (sebi i drugima).
2) Koje kvalitete primećuješ kod svojih vežbača, a pomažu im da ostanu dosledni?
Realnost i postavljanje realnih i zdravih ciljeva je ono što njihov proces čini ili može učiniti doslednim. Desilo mi se da mi se jave osobe koje za vrlo kratko vreme hoće da postignu da uđu u neku haljinu na određeni datum, za određeni događaj. Moj odgovor na takve situacije je da jednostavno manje jedu ili ne jedu dotle, jer to nije nešto čime se bavim sa svojim ljudima, plus je veoma površno. Fitness, u bilo kom značenju i poimanju istog, nije nešto što je instant, a danas se previše toga konzumira i pokušava na taj način. Od toga nema ništa. Tako da ćemo na prvu rečenicu da dodamo strpljenje i, najbitnije, disciplinu.
3) Ti si dosledan vežbač, evo, već više od 500 uzastopnih dana (ČESTITAM!). Nisi propustio nijedan dan, niti su te bolest i obaveze sprečili da vežbaš svakog dana, bez pauze, nešto jače od 16 meseci.
Pošto ljudi generalno muku muče sa disciplinom i održavanjem motivacije, šta bi rekao – koji su tvoji motivi bili na početku, kakvi su sada i šta planiraš dalje?
Hvala puno! Odgovor na ovo će verovatno mnoge iznenaditi, pa, hajde: motivacija je precenjena i ne funkcioniše dalje od samog inicijalnog zaleta i starta nečega. Ja je nisam ni imao, počeo sam taj niz kao eksperiment dokle mogu tako. Vremenom sam imao mnogo prepreka na tom putu, koje bi mnoge ljude naterale da odustanu, ali – eto me i dalje. Još nisam posustao i sad taj eksperiment ima i novu dimenziju – šta sve čovek može da prebrodi i da istraje u redovnoj fizičkoj aktivnosti.
Telo je mnogo veća i jača mašina nego što sam mislio, ali bez simbioze sa jakom voljom ne može ništa. Tako da se ne radi o motivaciji, ona je za početnike i traje kratko, nego o disciplini, kao što sam spomenuo i na kraju prethodnog pitanja, ona je sve.
Takođe, na to sve sam dodao i neka gladovanja, pa sam dva puta u godini imao četiri vezana dana bez ijednog zalogaja hrane (ni gutljaja nekih tečnih kalorija), četiri puta tri dana i šest puta po dva dana. Dva puta po jedan dan nedeljno je uglavnom bilo obavezno, ali to je neka druga tema za sebe.
Šta planiram dalje? Ne planiram ništa, u tome mislim da je ključ uspeha u istrajnosti, jer cilj i plan ne postoje, pa ne može da bude ni onog osećaja gubitka svrhe nakon što se cilj ispuni.
Dosad je već jasno da telo MOŽE, održati kontinuitet je odavno postala više psihička borba nego fizička. Fizički trening je prerastao dobrim delom i u trening uma i volje.
Na mom Instagram nalogu (@offline_trener) u opisu moje objave povodom 365. uzastopnog treninga nalazi se šta ja smatram minimalnim treningom za sebe, koji moram da ispunim. Da ne bi bilo zabune jer je poimanje treninga jako individualno. Za mene je lakše zagrevanje nešto što neko smatra celim treningom, a isto tako je i moj ceo trening sigurno nečije lakše zagrevanje.
4) Odlasci na planine sa tobom i ekipama koje okupljaš (a svakog puta su različite), vraća ljudima osećaj zajedništva i jača njihovu vezu sa prirodom. Šta je to što tebe okreće ka prirodi, otkud ta ljubav?
To okretanje je u stvari vraćanje prirodi, kojoj sam bio okrenut od malih nogu. Ja sam dete devedesetih, tada smo se igrali napolju, bila kiša, sneg ili sunce. Dobar deo detinjstva i dobar deo predškolskih godina sam proveo na selu kod babe i dede, tad smo ulazili u kuću otprilike samo kada moramo, odrastali smo u prirodi. Tih godina je 10-20 kanala na TV-u bio luksuz, nestanci struje su bila uobičajena pojava, a provođenje vremena napolju sa drugom decom je bilo nešto najnormalnije na svetu. Današnja deca to nikad neće razumeti jer su previše okružena tehnologijom i, nažalost, njihovi roditelji, koji su odrastali otprilike isto kad i ja i u sličnim uslovima, previše se oslanjaju na tehnologiju u odrastanju i vaspitanju njihove dece. Deci jednostavno nije u prirodi da provode dane gledajući u ekrane, nego bi trebalo da ih provode u prirodi, u interakciji sa drugom decom, kao što je slučaj i sa većinom drugih vrsta koje žive na ovoj planeti.
Tako da je boravak i aktivnost u prirodi sad u Srbiji postao luksuz i privilegija umesto da bude nešto potpuno normalno i deo ljudske prirode. Primećujem i da je sposobnost da se prepešači 15-20 km u prirodi sada kao neki fizički prestiž jer mnogi ljudi to smatraju nemogućim i nedostižnim za sebe, nešto što je recimo detetu devedesetih bio jedan običan dan napolju sa drugarima. To mora da se promeni, inače će ova nacija da se degradira još više. Zato se ne treba okrenuti prirodi, nego vratiti joj se.
5) Kako uspevaš da održiš svoje mentalno stanje u balansu uz sve te silne ljude koje svakodnevno susrećeš? Što na treninzima, što na planinama…?
Uh, postoje dani kada posle radnog dana samo hoću da ćutim, a postoje i dani kada je to sve tako lako, pa ni ne osetim. Svaka osoba ima neku svoju priču, svoje probleme, svoje potrebe, i sve drugo što nas čini individuama, tako da ja dobar deo ili celu potrebu za dnevnom socijalnom interakcijom zadovoljim tokom radnog dana u teretani ili sa ekipom na planini ili izletu. Ali zahvalan sam na tome, svi smo različiti ljudi i treba da budemo tu jedni za druge.
Ako si makar jednu osobu učinio srećnijom za života, nisi živeo uzalud.
6) Šta si primetio da su najčešće blokade kod vežbača? Pominjao si mi granicu od 70-80% uloženog napora pri kojoj ljudi odustaju.
Najčešće blokade za trening su mentalne, ne fizičke. Većina ljudi na 70-80% od svog maksimuma misli da im je to maksimum i tu blokira. Pomoći ljudima da prebace tu lažnu granicu veliki je deo posla kojim se bavim. Većih rezultata u bilo čemu teško da će biti ako se dajete manje od svog maksimuma ili približno tome. Ti si imala sličnu blokadu kad se približiš liticama, pa smo je prevazišli uz malo pomoći. Sada možeš sama, iako nije najprijatnije kad priđeš provaliji (maksimumu), ali nemaš blokadu. Tako je i sa treningom.
7) U Natalijinoj planinskoj bajci ostao si upamćen kao Gospodin Bratac koji je imao svoj “muški momenat” – plivanje u jezeru na Tari u novembru pri jako nepovoljnim vremenskim uslovima, nakon što si istrčao svoj 48. trening.
Kako objašnjavaš činjenicu da ti ni ledeno jezero nije prepreka, niti si dosad imao ozbiljnijih zdravstvenih problema nakon teških fizičkih napora i izlaganja tela dodatnom stresu?
Ništa što se ne izlaže stresu ili izaziva na bilo koji način, neće biti jako ili izdržljivo. Mislim da to nema veze sa muškošću (“muški momenat”), nego sa ušuškanošću kojom se većina ljudi obavija. To jezero zapravo nije bilo ništa neprijatnije od samog vazduha napolju i temperature na kojoj sam trčao. Razlika u temperaturama je bila minimalna i sigurno je teže ući leti u hladnu vodu nego što je tad bilo na Tari, kad je bilo par stepeni iznad nule, što se tiče i vazduha i vode. Sam događaj ne smatram ničim posebnim, samo treba izaći iz šablona komfora i ušuškanosti i probati nešto “neobično”.
Da li ću se razboleti posle ulaska u planinsko jezero u novembru na 4-5°C? Možda.
Da li bih se razboleo i od samog trčanja po hladnom vremenu? Možda.
Da li bih se razboleo sedeći zimi zatvoren u toplom, gde se veći deo virusa i bakterija zapravo nalazi (u ljudima)? Isto možda.
Izazivanje imunog sistema smatram takođe jako bitnim za opšte zdravlje. Život pod staklenim zvonom u idealnim uslovima nikog neće učiniti jačim i otpornijim, nego dosta lakšom metom za bolesti u trenucima izlaganja riziku.
Što se tiče poslednjeg dela pitanja, o ozbiljnijim zdravstvenim problemima, smatram da su oni veoma individualni. Neko se ponaša kao da umire sa temperaturom 37.2, dok neko trči sa slomljenom nogom. Da, bio sam par puta bolestan tokom ovih 16.5 meseci, više puta sam se osećao nepodobnim za trening nego što jesam (prema nekim standardima većine ljudi koji samo traže izgovore da ne urade nešto) i nije mi se treniralo apsolutno nijednom od tih 500 dana. Ali uprkos tome sam to radio redovno i sigurno je svaki od tih dana imao svog udela u rastu i razvoju mene kao osobe, što mentalno, što fizički.
8) Da možeš da utičeš na ljude i njihovo razmišljanje, šta bi voleo da misle o svom telu?
Da ništa nije zagarantovano i sve je podložno promenama (ogradio bih se od ekstremnih slučajeva bolesti, koje su ipak izuzetak od pravila).
Osećaš se super i u odličnom si stanju? Ne održavaj to i promeniće se.
Osećaš se loše i u očajnom si stanju? Ne radi na tome i postajaće sve gore.
Ali ako poradiš na tome, promeniće se.
U fizičkoj spremi ništa nije zagarantovano doživotno i to je jedna od retkih stvari koja ne može da se kupi ili je predmet obmane. Fizička sprema je nešto na čemu mora da se radi najčešće dugo i redovno, gde nema prečica, ni instant rešenja. To je ozbiljan statusni simbol koji mnogi ne kapiraju osim kad postane urgentno ili kasno.
9) Poznato je i da okupljaš ljude koji vole trke sa preprekama (OCR) i treninzima ih planski uvodiš u dobru kondiciju i stabilnu snagu, tako da mogu da istrče određenu trku. Zajedno sa svojim timovima, osvajao si brojne pehare na OCR trkama.
Neki treneri forsiraju trčanje, drugi govore o važnosti treninga snage. Kako ti balansiraš ovo dvoje? I kako mentalno bodriš svoje OCR trkače?
Ja ne forsiram ništa određeno jer ne znam ni da definišem šta tačno treniram, a takođe i moji klijenti, zato što je to miks svega i svačega. Dizanje tegova, trčanje, gimnastika, HIIT, tabata trening, OCR, bodybuilding, “funkcionalni trening” (kako mnogi to vole da nazivaju), crossfit, pilates, itd. Treniramo sve to i forsiram sve to. Tako da se većina nas ne sprema nešto specijalno za određena takmičenja, ali sposobni smo da na mnogim takmičenjima učestvujemo i da ostvarimo solidan rezultat jer rezultati dolaze sami od sebe kada se bavite što kompletnijim treniranjem. Ako trenirate da biste imali što veći gluteus ili biceps, zaboravite na bilo kakva takmičenja, osim ako postoje eventualno takve discipline.
Svoje OCR trkače i druge takmičare bodrim prvenstveno svojim prisustvom i time što radim isto što i oni, to je u stvari najbitnije. Ne može da te bodri i podržava neko ko nije tu, ko ti je u teretani ili porukom rekao “srećno”.
Kakav bih to trener bio ako se ne bih takmičio rame uz rame sa njima i svojim primerom pokazivao da se može? Vodi svojim primerom.
10) Nedavno si postigao ogroman uspeh na Military experience takmičenju, koji je kombinacija vojnog i crossfit poligona. Za one koji ne znaju, za sam Commando Challenge u kom si u muškoj konkurenciji osvojio visoko 5. mesto, potrebna je vrhunska fizička sprema, ozbiljna snaga, sjajna kondicija i koncentracija. To je ujedno tvoj najbolji rezultat u individualnom sportu/takmičenju u životu, a ekipno ste osvojili 3. mesto.
Kako ljudi koji žele da se pripreme za ovako ekstremna takmičenja mogu da rade sa tobom?
Kao klinac sam se takmičio samo u ekipnom sportu (odbojka), pa su individualna takmičenja meni novina od 2019. godine, kad sam već imao nepunih 29 godina. Nisam baš u cvetu mladosti što se tiče sportskog performansa, složićemo se. Na Military Experience sam se susreo sa ljudima iz raznih sportova – što vrhunskim krosfiterima, trkačima, vojnicima, što ovako “nedefinisanim” poput mene.
Bilo je to fantastično iskustvo. To je u suštini bio crossfit na vojnički način, lepo si to opisala u pitanju. Članovi moje ekipe i ja smo bili manje-više pripremljeni na zadatke koji su nas tamo čekali. Crossfit te stvarno fizički pripremi na skoro sve. Naravno, susreli smo se tamo prvi put sa nošenjem i nekim drugim zadacima sa teškim lutkama (70 kg za muškarce i 40 kg za žene mislim da je bilo), koje se koriste u treningu i obuci vojske, ali smo se super snašli jer treniramo. Ne može skoro ništa da nas iznenadi, lako se prilagodimo. Kada stekneš iole neko iskustvo u crossfit treningu, ne razmišljaš samo o tome da iskoristiš svoju sirovu snagu odmah, pa posle kako bude, nego imaš i neki osećaj i tehnike/taktike u glavi kako to da uradiš što energetski efikasnije, a da ti ostane snage za kompletiranje celog poligona na visokom nivou, pa kasnije eventualno i celog takmičenja, koje se sastojalo iz nekoliko delova tokom celog dana.
Što se tiče streljačkog dela, tu nisam imao nikakvu praktičnu pripremu za pucanje iz vatrenog oružja, ali sam se raspitao i primenio teorijsko znanje i, na moju sreću, pogodio svih 9 hitaca na kraju sva 3 poligona (3 iz pištolja, 3 iz puške duge cevi i 3 iz puške kratke cevi). Ono što ovo takmičenje čini posebnim je što se puca na kraju teškog fizičkog poligona, kada je puls na maksimumu i kada svaka sekunda znači, a svaki promašaj skupo košta. Ipak, uspeo sam da se smirim i čak i zadržim dah kada je bilo potrebno da povučem obarač, jer je nišan na svakom oružju leteo na sve strane koliko sam bio zadihan. Jedan deo fizičke spreme je jako značajan i za to – brzo se smiriti i spustiti puls na submaksimalnu vrednost i opet biti sposoban da nastaviš da funkcionišeš i pod tim uslovima. Na kraju, uspeo sam da osvojim 5. mesto u muškoj konkurenciji, ali bih i napomenuo da to nije neko preveliko takmičenje sa hiljadama učesnika, muškaraca je bilo devedesetak.
11) Šta je sa “nežnijim” polom? Kroz sve ove godine iskustva u radu sa ljudima, šta si naučio – zbog čega žene prvobitno dođu na treninge, a šta u međuvremenu nauče o sebi?
Moram da priznam da žene najčešće počinju da treniraju jer žele da se “zategnu”, da smršaju, mada ima i slučajeva kada dođu da bi se vratile u formu ili mogle da se nose sa svakodnevnim aktivnostima. Pozdravljam ovom prilikom tvoju imenjakinju, koja mi je došla kad joj još nije potvrđeno da više nema rak – tada je jedva uspevala da se popne uz stepenice, a sada, nekih godinu i po kasnije, već radi i neke krosfiterske treninge.
U međuvremenu i žene i muškarci nauče o sebi da zapravo žele mnogo više od površnih stvari poput ravnijeg stomaka, veće zadnjice ili bicepsa, da biti fit i sposoban predstavlja mnogo više. Neki to već znaju kad dođu, neki ne, ali vremenom svi osveste ili utvrde znanje i spoznaje.
12) Imaju li sjajni muškarci danas prostora da spoznaju i svoju emotivnu stranu? I kako sam trening pomaže ljudima da postignu emotivni balans?
Uz prave osobe oko sebe, svako može i treba da bude ono što jeste. Ako ne uspeva, treba da promeni okruženje i/ili osobe kojima se okružuje.
Emotivni ili psihički balans je u stvari jedan jako bitan i nepravedno zapostavljen ili nedovoljno komuniciran aspekt treniranja, baš sam o tome hteo da pišem ovih dana.
Koliko god da smo psihički/emotivno rastrojeni, prilagođen trening nam nikad u tome neće odmoći. Posle njega ćemo se osećati bolje makar nekoliko sati, ako ne i duže.
Emotivno si loše? Idi na trening.
Mentalno si pred pucanjem? Idi na trening.
Fizički se ne osećaš najbolje? Verovatno će ti biti bolje kad istreniraš.
Da li zaista ne možeš ili tražiš sebi izgovor?
Mihu trenutno možeš naći na dva mesta u Beogradu – u SK FlyFit na Miljakovcu 2 i MegaGym-u Central na Vilinim Vodama. Drži personalne i grupne treninge. Rekreativno okuplja ekipu koja vikendom provodi vreme na nekoj od predivnih planina.
Trenutke discipline zabeležio fotografijom: Đorđe Đoković
One thought on “TRENIRAO JE SVAKI DAN 500 DANA!”