NATALIJINA PLANINSKA BAJKA

“Hajde, vreme je”, čujem da me neko doziva. Shvatam da je to bio mamin glas. Skačem iz kreveta i odmah gledam na sat jer mislim da kasnim.

Vreme na satu 04:49. Imam još minut, pa gasim alarm… Mama još uvek spava, pa ko me je onda zvao… Valjda moja podsvest.

Uzbuđenje pred put, kao kada sam bila mala i išlo se na ekskurzije. Umivam se, perem zube i oblačim na brzinu. Sto puta proveravam da nešto nisam zaboravila (neka vrsta manije od malih nogu, možda i neki vid okp-a, ne znam).

Dolazim na dogovoreno mesto koji minut pre, jer ne smem da kasnim. Radovala sam se ovom begu od stvarnosti, ali pomišljam šta mi je trebalo da ustajem ovako rano.

Sad ću da se pentram po nekoj planini umesto da bindžujem seriju ili provedem bar 3 sata u traženju toga što bih gledala. Apsolutna greška u koracima, ali nema nazad – tu smo. Bojana stiže sa jos jednom devojkom. Pobogu, ne znam ni imena devojaka koje idu, ne poznajem ih, a treba da provedemo zajedno čitav vikend. Pa ja sa rođenom majkom ne mogu da provedem dva krštena dana, a da ne ispadne neki problem.

Bojana naravno iskače sva razdragana iz kola, po kišnom jutru, što mi je na neki način dokaz da ljudi koji imaju malu decu poprime bar malo te lude energije. Prenela je mrvicu ushićenja i na mene pa sam se malo vratila u zivot, što i dalje ne znači da volim kišu! Upoznajem Biljanu, koja se isto žali na vreme (aha, našle smo prvu temu za razgovor).

Sledeća stanica – Anđela. Družimo se dugih 15 godina. Fun fact: nikada nismo išle na jedno ovakvo putovanje zajedno. Eto, i to je moguće.

Usput smo se našli i sa ostalima, koji su išli drugim automobilom.

Da bi osećaj bio kao na pravoj ekskurziji, Anđela i ja smo načele sendviče.

Stižemo na prvu stanicu – Kapija Podrinja. Tu smo se zvanično upoznale sa ostatkom ekipe – Milenom, Sarom i Mihom.

Kako su nas sve vreme pratile kišica i magla, tako su se naravno i ovde zadržale. Uspeli smo da napravimo nekoliko fotografija, Sara najvise kao zvanični fotograf ove družine. Miha je imao zadatak da nas uslika kako bi i Sara bila na fotografiji, ali naravno da je nešto zeznuo, ugao valjda. Tako je to kad ideš sa profi fotografom. Mada, Sara nije tipičan fotograf, ali o tome više reči u nastavku.

Ponovo sedamo u kola i idemo do stanice broj 2 – kućica na Drini.

Verujem da je u letnjem periodu to jedno prelepo mesto, ali je u ovom trenutku delovalo pomalo sablasno.

Ako potražimo maleno dete duboko u nama i zamislimo da u toj kućici zimu prespava meda koji leti po reci lovi ribu, doživljaj postaje malo drugačiji.

Nakon ispijanja kafice i kratkog dogovora šta ćemo dalje raditi, kao i nekih Bojaninih iznenađenja (koja nećemo otkriti jer morate da pođete u avanturu da biste je zaista doživeli), krećemo dalje.

Next stop – Vidikovac Zelenika.

Pogled na Perućac je toliko lep, da mu ni kiša, ni magla nisu mogle ništa, čak su unele i neku dozu misterije, a imamo slike da to i dokažemo!

Ostatak puta smo slušale muziku – DJ moja malenkost. Četiri osobe u kolima, znam šta slušaju dve i izbor je sledeći: Beyonce ili Sinan. Važna informacija – ne slušaju Sinana. Ponudila sam čak i posthumnog, ni da čuju…ali, imam ja keca u rukavu. Tako sam im pogodila pesmu…

Koju, to ne mogu da otkrivam. To je samo za uši avanturista poput nas.

Uglavnom, nakon što su se zbog pesme raspilavile, sledi doručak. Nije da je sve ostalo nebitno, ali komplet lepinja je komplet lepinja. Ne moram da dužim. Pojedeš, poližeš prste i teraj dalje.

To je taman bio i trenutak da malo proćaskamo i sa ostalima, a neki da dobiju i nov nadimak. Ne znam kako, ne znam zašto, ali Miha će na Tari biti upamćen kao Gospodin Bratac.

Doručkovali smo oko 11 i, ako ću biti iskrena, mogla sam komotno da se srušim u krevet.

Ali krenuli smo do Rezervata Crveni Potok i Tepih livade.

Kišica, koja se prethodno malo smirila, ponovo je počela da pada. Opremili smo se, neki kišobranima, neki kabanicama.

Kada smo zašli na stazicu, imala sam utisak kao da sam upala u Twilight i da upravo treba da saopštim Edvardu da znam da je vampir. Sve vreme sam imala osećaj smirenosti, da li zbog kišice ili zbog toga što okolo nije bilo drugih ljudi…

Usput sam slikala sve što mi je bilo zanimljivo, a onda je Bojana ugledala rupicu u zemlji koja je izgledala kao da će iz nje svakog trenutka izleteti beli zec iz Alise u Zemlji Čuda. Oduvek sam imala želju da probam onaj njen kolač za smanjivanje i da provedem dan sa Ludim Šeširdžijom.

Ovaj put me baš vraća u detinjstvo…

A kad smo već kod detinjstva, naredna stanica – Mitrovac na Tari.

Ušli smo u hotel koji je bio potpuno prazan. Vratila su se neka sećanja sa ekskurzija, ali je sada utisak potpuno drugačiji. Nažalost, ovo je jedno od onih mesta gde je i Bog rekao laku noć, s tim što bih ja promenila u “Srbija rekla laku noć”. Toliko nam je lepih stvari ispred nosa, a da toga nismo svesni.

U hodniku su na panou bili okačeni crteži i sastavi dece koja su odsela u hotelu. “Najbolja diskoteka u kojoj sam bio”, pisalo je na jednom. Kako je njima malo dovoljno za sreću…

Taman pomislim da je to sve ovog sumornog popodneva ili da ćemo malo da odmorimo (ne zato što mi je dosadno, nego sam pomalo baba), obilazimo i Banjsku stenu (vidikovac na Tari).

Dobro, želja mi je bila da ono što sam videla na slikama vidim i u realnosti, tako da…idemo… Izuzev poneke barice na koju smo naišli, teren je u potpunosti bio prohodan. Ali ne lezi vraže, počne da duva vetar. Pa pobogu, zar je moguće…

Usput smo sretali ljude koji su se vraćali sa vidikovca i svi su delovali nekako ushićeno, bez obzira na kišu i hladnoću. Pomislila sam da je to dobar znak i jedva čekala da stignemo.

Magla nas je i dalje pratila, ali uopšte nisam razmišljala o njoj. Cilj je bio samo da dođem do vidikovca. Kako sam celim putem gledala ili u svoje noge ili tik ispred sebe, nisam obraćala pažnju na to gde smo, sve dok Bojana nije rekla “Stigli smo”.

Podižem glavu, a taj sekund traje citavu večnost.

Ne očekujem da ispred sebe ugledam scenu iz Kingovog romana The Mist. Ljudi moji, magla je bila toliko gusta da nisam mogla da ocenim gde je nebo, a gde zemlja…

Naravno, ništa nas nije sprečilo da se slikamo, odnosno Saru da nas slika, a slika govori više od hiljadu reči.

Seli smo u kola i konačno se zaputili ka konacima Zaovljanska jezera!

To veče smo imali dogovoreno druženje. Bojana je naravno sve osmislila. Sedeli smo uz vatricu, delili tužne ili srećne životne priče i igrali društvene igre.

Tu nam se pridružila i Nikolina, kod koje smo odseli i bez koje ovaj deo priče ne bi bio moguć.

Tih par sati je proletelo kao tren, a ja sam imala utisak da ove ljude znam ceo život, kao da sve ovo radimo barem jednom mesečno. Žao mi je Milene koja je morala da trpi Anđelino i moje smejanje potpunim glupostima, mada se i ona smejala sa nama.

Osvanuo je novi dan i došlo je vreme za nastavak avanture. Pogled iz kolibe je bio prelep, i ne bi ga mogao pokvariti ni najlošiji dan. Za razliku od prethodnog čini mi se da nije bio toliko maglovit.

Prva stanica bila je restoran Tarsko jezero, ispijanje kafice kako se ne bismo poubijale međusobno…ipak toliko žena zajedno na jednom mestu, nije za igranje. Diskriminacija na delu u vidu kafe bez pogleda (pogled je samo za one koji jedu). Pa dobro.

Ovo jutro bilo je rezervisano za obilazak jezera. Bojana nas je vodila na neka skrivena mesta, dok je Gospodin Bratac bio manje-više opravdano odsutan.

Nije da nam Gospodin Bratac smeta, ali nekako nam je tačno trebao taj, da ga nazovem, ženski momenat. Milina.

Kada se Bratac oporavio od svog “muškog momenta”, pridružio nam se u usponu na vidikovac Ravna stena.

Sva sreća, kiša je u potpunosti stala i čak nije bilo ni preterano hladno, tako da su vremenski uslovi bili savršeni za “pentranje”. Prvi deo staze išao je kroz šljivike i livade. Zapravo samo livade, ali Dragana se mora ispoštovati. Kad već Sinan nije… Usput smo naišli i na neko porodično groblje. Sara je fotografisala sve redom, pa čak i to. Vredno je spomenuti da je ona jedina osoba koja mi je na ideju da idem u Nju Orleans da vidim ona groblja iz filmova i serija, rekla da bi išla i ona.

Sličan se sličnom raduje, mislite o tome.

Put nas iz šljivika i livada seli u Srednju zemlju i šume Fangorna, gde nažalost nismo sreli Hobite (a hvala Bogu ni Orke), ali zato jesmo ugledali jednog malenog daždevnjaka. Pored Nikolininih pasa i poneke ptice, to je jedina životinja koju sam srela na ovom putu i drago mi je što mogu da kažem da sam ga prva spazila. Iako sam osoba koja više voli da leškari, ovo pentranje mi uopšte nije teško palo.

Uz pomoć Gospodina Bratca, brzo smo stigle do cilja, gde nas je dočekao pogled na šume jesenjih boja, kuće male krečene u belo i puteva koji se gube u krošnjama drveća. Svako od nas je proveo makar pet minuta gledajući u daljinu, izgubljen u mislima. Ne znam za ostale, ali ja sam razmišljala o tome koje filmove su tu mogli da snime.

Nakon što smo fotografisali i snimili sve što smo planirali, valjalo je krenuti nazad, jer uvek je lakše popeti se nego sići. Bojana je sva ushićena u jednom trenutku rekla; “Eto, zar ovo nije kao u Hari Poteru i družini prstena?!” Osetila sam bol u grudima i kako mi suza lagano klizi niz obraz od te izjave. Ali treba imati razumevanja i tolerancije i za Normalce, pa smo Anđela i ja dale sebi slobodu da objasnimo da su to dva različita filma (knjige).

I kao u svakoj priči, verujem da je dobra klopa sjajan završetak dana. Završavamo avanturu u restoranu u Mačkatu, u kome su svi sem Gospodina Bratca i mene jeli jagnjeće pečenje. Ja ne volim, on se drži svojih principa. U principu – svi srećni!

Do nekog novog susreta i novog druženja, veliki pozdrav sa Tare!

Autorka teksta: Natalija Jovičić

Fotografije: Sara Đurišić, Natalija Jovičić, Marko Mihajlović (Miha)